Зоран Симјановић био је и остаје један од најплоднијих и најприсутнијих композитора филмске музике у српском и југословенском филму у протеклих пет деценија. Спојивши темељно теоријско образовање (диплому Музичке академије) са алтернативном музичком праксом (учешћем у првим поп групама код нас “Силуетама” и “Елипсама” између 1961. и 1969. године) – Симјановић и позиву филмског композитора приступа прихватајући у исти мах утицаје традиције и авангардне склоности ка сталном истраживању. У свом раду ослањао се подједнако успешно на народне мотиве, као и на мотиве електронске, рок и поп музике. Карактеристичан је и Симјановићев стваралачки однос према савременим токовима у домаћој забавној и новокомпонованој музици (изврстан пример је музика у филму Сок од шљива Бранка Балетића). У односу спрам историјског наслеђа, истиче се и његова креација у Кустуричином Сјећаш ли се Доли Бел, где одабраном као и оригиналном музиком реконструише не само музички бекграунд Сарајева с почетка 60-их година, већ и дух времена, историјског периода отварања Југославије ка Западу. Дух времена и конкретног тренутка, изражени и кроз музички укус протагониста приче, морају се, сходно Симјановићевој поетици, осетити у самом филму.
Анахроном схватању музике као конвенционалне пратње филма (коју је обично изводио симфонијски оркестрар, уз предвидиво написане и аранжиране, тужне или радосне деонице) – Симјановић је у пракси супротстављао музику органски везану за филм, за атмосферу и расположења јунака, као и за целину филмске приче. Његова музика од самог почетка и фазе сценарија улази у суштину дела; она је у контрапункту са филмом, додајући му увек нешто своје. Компонујући, Симјановић настоји да допре до праве намере редитеља, до његових дубљих мотива да конкретну причу реализује одређеним поступком[1]. (Стога композитор, према његовом убеђењу, треба да буде и одличан драматург, онај који ће продубити и надоградити основне интенције филма и његовог аутора.) Један од најбољих примера представља композиција за Мирис пољског цвећа, филм Срђана Карановића из 1977. године која је постала препознатљива и за цео Симјановићев опус. Она представља спој словенско-румунске мелодије која пружа осећај моћног протока Дунава, помешане са сентиментално-елегичним тоновима који дочаравају расположења једног човека на прекретници његовог живота. Истовремено, лајт-мотив овде има улогу препознатљиве теме која изврсно функционише и као засебно дело – што ће постати једна од главних одлика Симјановићеве филмске композиције. У Петријином венцу (филму из 1980. у режији С. Карановића) мотиви изворне народне музике, одсвирани на “ћеманету”, преточени су у целовиту, упечатљиву тему која на веома сугестиван начин обједињује како трагични осећај живота, тако и неразориву енергију јунакиње која му пркоси – музичка тема постаје емоционални кôд читавог дела; она допире до запретаног основног осећања филма, па и Михаиловићевог романа који је био литерарни предложак.
Са друге стране, за Националну класу (филм Горана Марковића из 1979) Симјановић је написао рок-хитове које изводе неки од најпопулалрнијих извођача (Дадо Топић; Оливер Драгојевић, Слађана Милошевић, Оливер Мандић) и који су се пре премијере нашли на лонг-плеј плочи, да би свој живот наставили још дуго година након дистрибуције филма. Композитор је осетио да се они овде савршено уклапају у ткиво помало ишчашене филмске приче посвећене урбаној младој генерацији, ауто-тркама и рок-сензибилитету безбрижних 70-их. Сарадња са ауторима тзв. “прашке школе”, пре свега са Карановићем и Марковићем, и за Симјановића представља врхунац његове каријере. Разлози за то леже у генерацијској блискости, сличном доживљају света и основних вредности, па и оних синематичких, које композитор дели са овом двојицом редитеља.
Градећи свој музички контрапункт радњи и у световима и поетикама тако различитих а по свему јединствених аутора какви су Слободан Шијан или Живко Николић, Симјановић успева да мајсторски онеобичи традиционалне и етно-мотиве, и тиме их доведе у динамично сагласје са помереном, црнохуморном и гротескном визијом живота која постаје “жанр” за себе (у Шијановом филму Маратонци трче почасни круг, или у Николићевој Лепоти порока).
Као аутор музике за више десетина играних, кратких и анимираних филмова, ТВ-филмова и серија, потом за рекламне спотове, џинглове и шпице – Симјановић увек настоји да осети и протумачи специфичности и законитости медија у којем компонује. Тако, пишући за цртане филмове, он настоји да композицију у потпуности подреди иреалном бићу анимације, дијаметрално супротном у односу на играни филм.[2]
Користећи своје
изванредно музичко образовање, непрекидно повезујући нашу изворну музику са
светским трендовима, Зоран Симјановић створио је импозантан опус филмске музике
која уједно представља и битан допринос заокрету ка модерном у српској
кинематографији. Ново схватање музике, не више као пуке илустрације или
беживотног одраза “покретних слика”, већ као стално живог дијалога са аутором,
његовим сензибилитетом и светоназором – модернизовало је посредно и сам филмски
медиј. Мењао се постепено и однос аутора спрам гледаоца, његовог доживљаја
савременог живота и света. Поред својих неоспорних музичких вредности,
Симјановићеве филмске композиције остају и као трајни израз описаног заокрета и
промене.
Текст “Зоран Симјановић: МУЗИКА – ЗАОКРЕТ КА МОДЕРНОМ” Срђана Вучинића објављен је у “Споменару Удружења филмских уметника Србије” (2015)
[1] Тим поводом он каже: “Музика може да буде феноменална, а да у филму не ваља а може да буде очајна квалитетно очајна а да у филму ,легне’. Могу да буду два бесмислена акорда али да учине да ти верујеш том филму…” (Из разговора Благоја Куновског са Зораном Симјановићем, Синеаст, бр. 63-64, 1984-85, стр 9-12)
[2] “Иреалном бићу цртаног филма музика у сваком тренутку одговара, као што је потребно и подвлачење гегова, да би још више дошло до изражаја” – из разговора Зорана Симјановића са Владимиром Лазаревићем, у зборнику Анимирани филм, Београд, 2000, стр. 146-150.
