УФУС

На основу члана 19. Статута Удружења филмских уметника Србије, Председништво Удружења филмских уметника Србије на свом састанку одржаном 22.05.2019. донело је одлуку о сазивању

С К У П Ш Т И Н Е

УДРУЖЕЊА ФИЛМСКИХ УМЕТНИКА СРБИЈЕ

Чланови Удружења Позив на Скупштину могу преузети кликом на следећи ЛИНК у пдф формату.

У зависности од ажурности пореских филијала и надлежних референата, самостални филмски уметници су у претходном периоду на кућну адресу добијали пореско, АКОНТАЦИОНО решење за 2019. годину.

Осим аконтационих обавеза тим решењем су утврђени позиви на број тзв БОП бројеви, јединствени за сваког од самосталних уметника а на основу којих ће се у наредној 2020. години вршити уплата како за ПИО тако и за здравствено осигурање. БОП бројеви утврђују се тј. мењају на годишњем нивоу.

Неопходно је да нам то решење (довољно је прве две странице) доставите на адресу Удружења или скенирано/фотографисано маилом на адресу: ufusbg@yahoo.com јер без датог позива на број, Удружење надаље неће моћи уплаћивати предметне доприносе.

Будући да Удружење филмских уметника Србије има информације из неколико филијала пореских управа о слабом одзиву самосталних уметника и предаји пореског обрасца ППД-СУ којим се утврђује стаж за претходни период, потсећамо самосталне уметнике на ту обавезу.

И 50 година након свог првог целовечерњег филма, Макавејев остаје једна од најсубверзивнијих фигура у историји модерне кинематографије. Можда је разлог томе управо у чињеници да главне последице његове субверзије надилазе све спољашње, дневно-политичке и идеолошке оквире. Маквејев не посеже за радикалним мењањем стратегије филмске нарације, нити има потребу за каквим револуционарним обртом у концепцији филмске режије (све битне новине он заправо усваја из богатог фундуса кинотечког искуства, прерадивши их при том за потребе креирања властитог филмског света). Остварења Душана Макавејева настоје да мењају сам процес пријема филма; она све време трагају за битно другачијим, ослобођеним гледаоцем. За гледаоцем који се одлучно ослобађа “хипнотичке сеансе” идеолошких догми, као и друштвених предрасуда; који се буди из дремежа образовне “дресуре”, пожељних осећања и понашања наметнутих системом одгоја и унификације јединке[1].