In memoriam – ЗОРАН СИМЈАНОВИЋ

Зоран Симјановић био је и остаје један од најплоднијих и најприсутнијих композитора филмске музике у српском и југословенском филму у протеклих пет деценија. Спојивши темељно теоријско образовање (диплому Музичке академије) са алтернативном музичком праксом (учешћем у првим поп групама код нас “Силуетама” и “Елипсама” између 1961. и 1969. године) – Симјановић и позиву филмског композитора приступа прихватајући у исти мах утицаје традиције и авангардне склоности ка сталном истраживању. У свом раду ослањао се подједнако успешно на народне мотиве, као и на мотиве електронске, рок и поп музике. Карактеристичан је и Симјановићев стваралачки однос према савременим токовима у домаћој забавној и новокомпонованој музици (изврстан пример је музика у филму Сок од шљива Бранка Балетића). У односу спрам историјског наслеђа, истиче се и његова креација у Кустуричином Сјећаш ли се Доли Бел, где одабраном као и оригиналном музиком реконструише не само музички бекграунд Сарајева с почетка 60-их година, већ и дух времена, историјског периода отварања Југославије ка Западу. Дух времена и конкретног тренутка, изражени и кроз музички укус протагониста приче, морају се, сходно Симјановићевој поетици, осетити у самом филму.   

Анахроном схватању музике као конвенционалне пратње филма (коју је обично изводио симфонијски оркестрар, уз предвидиво написане и аранжиране, тужне или радосне деонице) – Симјановић је у пракси супротстављао музику органски везану за филм, за атмосферу и расположења јунака, као и за целину филмске приче. Његова музика од самог почетка и фазе сценарија улази у суштину дела; она је у контрапункту са филмом, додајући му увек нешто своје. Компонујући, Симјановић настоји да допре до праве намере редитеља, до његових дубљих мотива да конкретну причу реализује одређеним поступком[1]. (Стога композитор, према његовом убеђењу, треба да буде и одличан драматург, онај који ће продубити и надоградити основне интенције филма и његовог аутора.) Један од најбољих примера представља композиција за Мирис пољског цвећа, филм Срђана Карановића из 1977. године која је постала препознатљива и за цео Симјановићев опус. Она представља спој словенско-румунске мелодије која пружа осећај моћног протока Дунава, помешане са сентиментално-елегичним тоновима који дочаравају расположења једног човека на прекретници његовог живота. Истовремено, лајт-мотив овде има улогу препознатљиве теме која изврсно функционише и као засебно дело – што ће постати једна од главних одлика Симјановићеве филмске композиције. У Петријином венцу (филму из 1980. у режији С. Карановића) мотиви изворне народне музике, одсвирани на “ћеманету”, преточени су у целовиту, упечатљиву тему која на веома сугестиван начин обједињује како трагични осећај живота, тако и неразориву енергију јунакиње која му пркоси – музичка тема постаје емоционални кôд читавог дела; она допире до запретаног основног осећања филма, па и Михаиловићевог романа који је био литерарни предложак.

Са друге стране, за Националну класу (филм Горана Марковића из 1979) Симјановић је написао рок-хитове које изводе неки од најпопулалрнијих извођача (Дадо Топић; Оливер Драгојевић, Слађана Милошевић, Оливер Мандић) и који су се пре премијере нашли на лонг-плеј плочи, да би свој живот наставили још дуго година након дистрибуције филма. Композитор је осетио да се они овде савршено уклапају у ткиво помало ишчашене филмске приче посвећене урбаној младој генерацији, ауто-тркама и рок-сензибилитету безбрижних 70-их. Сарадња са ауторима тзв. “прашке школе”, пре свега са Карановићем и Марковићем, и за Симјановића представља врхунац његове каријере. Разлози за то леже у генерацијској блискости, сличном доживљају света и основних вредности, па и оних синематичких, које композитор дели са овом двојицом редитеља.     

Градећи свој музички контрапункт радњи и у световима и поетикама тако различитих а по свему јединствених аутора какви су Слободан Шијан или Живко Николић, Симјановић успева да мајсторски онеобичи традиционалне и етно-мотиве, и тиме их доведе у динамично сагласје са помереном, црнохуморном и гротескном визијом живота која постаје “жанр” за себе (у Шијановом филму Маратонци трче почасни круг, или у Николићевој Лепоти порока).      

Као аутор музике за више десетина играних, кратких и  анимираних филмова, ТВ-филмова и серија, потом за рекламне спотове, џинглове и шпице – Симјановић увек настоји да осети и протумачи специфичности и законитости медија у којем компонује. Тако, пишући за цртане филмове, он настоји да композицију у потпуности подреди иреалном бићу анимације, дијаметрално супротном у односу на играни филм.[2]

Користећи своје изванредно музичко образовање, непрекидно повезујући нашу изворну музику са светским трендовима, Зоран Симјановић створио је импозантан опус филмске музике која уједно представља и битан допринос заокрету ка модерном у српској кинематографији. Ново схватање музике, не више као пуке илустрације или беживотног одраза “покретних слика”, већ као стално живог дијалога са аутором, његовим сензибилитетом и светоназором – модернизовало је посредно и сам филмски медиј. Мењао се постепено и однос аутора спрам гледаоца, његовог доживљаја савременог живота и света. Поред својих неоспорних музичких вредности, Симјановићеве филмске композиције остају и као трајни израз описаног заокрета и промене.  


Текст “Зоран Симјановић: МУЗИКА – ЗАОКРЕТ КА МОДЕРНОМ” Срђана Вучинића објављен је у “Споменару Удружења филмских уметника Србије” (2015)


[1]  Тим поводом он каже: “Музика може да буде феноменална, а да у филму не ваља а може да буде очајна квалитетно очајна а да у филму ,легне’. Могу да буду два бесмислена акорда али да учине да ти верујеш том филму…” (Из разговора Благоја Куновског са Зораном Симјановићем, Синеаст, бр. 63-64, 1984-85, стр 9-12) 

[2] “Иреалном бићу цртаног филма музика у сваком тренутку одговара, као што је потребно и подвлачење гегова, да би још више дошло до изражаја” – из разговора Зорана Симјановића са Владимиром Лазаревићем, у зборнику Анимирани филм, Београд, 2000, стр. 146-150.   

С погледом у прошлост

Поштовани пријатељи и драге колеге, задовољство нам је да вас обавестимо да је  из штампе изашла  Књига нашег сећања  и великог јубулеја – „70година Удружења филмских уметника Србије“. Пријатељи и чланови удружења књигу могу подићи у просторијама УФУС-а.

Срећна Нова 2021. година!

70 година Удружења филмских уметника Србије – кратка историја

пише: Томислав Гаврић

На почетку организоване делатности послератне југословенске кунематографије, 1945. године, током административног периода управљања који је трајао до 1951. године, организациона шема домаће кинематографије била је преузета од Совјета. На врху се налазио Комитет за кинематографију Владе ФНРЈ (у рангу министарства) који је у сарадњи са Одељењем за агитацију и пропаганду ЦК КПЈ (Агитпропом) централизовано руководио целом делатношћу. Држава је кинематографију финансирала у целости кроз буџет. У оквиру општих промена у друштву и преласка на систем радничког самоуправљања дошло је и до реорганизације југословенске кинематографије.
Read more

Nova studija Tomislava Gavrića: “Robinzonovo knjigovodstvo…”

“…Dokle god reč umetnost znači zanat, umeće, tehniku proizvodnje, dokle god je u upotrebi izraz majstor, što znači čovek od zanata, umetnost će biti dovedena u vezu sa proizvodnjom, tako da je od nje niko neće moći razlikovati. Ovde se umetnost dovodi u vezu sa ekonomikom. Delo se najčešće ostvaruje po porudžbini, ali posle toga ipak ne ostaje isključivo trgovački predmet-roba. Umetnost počinje da shvata da je samostalna, i za tu samostalnost se izbori kada umetnik dobije svoj status i ostvari slobodu pronalaženja novih vrednosti i maštovitog stvaranja, a delo proizvoljnost (nezavisnost) u odnosu na običan predmet ili tehniku…”

Translate »