УФУС

И 50 година након свог првог целовечерњег филма, Макавејев остаје једна од најсубверзивнијих фигура у историји модерне кинематографије. Можда је разлог томе управо у чињеници да главне последице његове субверзије надилазе све спољашње, дневно-политичке и идеолошке оквире. Маквејев не посеже за радикалним мењањем стратегије филмске нарације, нити има потребу за каквим револуционарним обртом у концепцији филмске режије (све битне новине он заправо усваја из богатог фундуса кинотечког искуства, прерадивши их при том за потребе креирања властитог филмског света). Остварења Душана Макавејева настоје да мењају сам процес пријема филма; она све време трагају за битно другачијим, ослобођеним гледаоцем. За гледаоцем који се одлучно ослобађа “хипнотичке сеансе” идеолошких догми, као и друштвених предрасуда; који се буди из дремежа образовне “дресуре”, пожељних осећања и понашања наметнутих системом одгоја и унификације јединке[1].

Награда за животно дело припала је доајенима српског филма, редитељу и сценаристи филмском, Здравку Шотри, и сценаристи и редитељу филмском, академику Душану Ковачевићу. 

Здравко Шотра (Koжице, Столац, у Херцеговини, 1933.) један је од наших најплоднијих филмских и телевизијских стваралаца, са тематски и жанровски изузетно разуђеним и богатим филмским опусом. Најистакнутије место у овом опусу припада  филмовима: „Освајање слободе“, „Браћа по матери“, „Идемо даље“, „Бој на Косову“, „Игмански марш“, „Више од игре“, „Држање за ваздух“, „Лајање на звезде“, „Зона Замфирова“, Ивкова слава“ и другим. 

Удружење филмских уметника Србије уручило је своје годишње награде и признања на свечаности која је уприличена у просторијама Аероклуба. Награду за филмско стваралаштво у 2017. години добио је Бојан Вулетић за режију филма “Реквијем за госпођу Ј”.

Награде за целокупно стваралаштво и допринос српској кинематографији додељене су доајенима српског филма, редитељу Љубомиру Радичевићу и Божидару Николићу, филмском редитељу и сниматељу.