Мит и књижевност Старога века не познају губитника у данашњем смислу те речи – јер древни човек безбројним је нитима везан за натчулни свет, њиме управља Божја промисао, или космичка правичност. Душа рапсода који зазива Музе, или праведника који бележи Божје слово, нераскидиво је везана за Апсолут. Зато образац библијске драматургије увек подразумева виши смисао: након свих искушење и недаћа предвиђа мир, срећу и благостање, неки облик сатисфакције. По том моделу варирају се повести о Ноју, Авраму, Исаку, Јакову, Јову, Јони и другим протагонистима старозаветног предања. Чак и када је највећи грешник, на јунаку је Божји знак: жиг који Бог чини на Кајину, да га ко не убије, након чега се наводи и његово бројно потомство. Са друге стране, у античкој драми чак ни Едип, најтрагичнији међу трагичким јунацима, није потпуни губитник. У Едипу на Колону, завршном делу трилогије, овај страдалник у коначном спокојству и мирењу са судбином одлази у царство божанског мира. Свакако, појединац умире и нестаје, али наставља да живи оно битније у њему као део слова предања: предања орфичких и елеусинских мистерија о очишћењу и сеоби душа; старозаветног предања о изабраном народу, или новозаветног о Другом Христовом доласку и васкрсењу мртвих.
Read more
