Авала филм: Саопштење УФУС-а

УФУС Вести 19. 4. 2015. | 0

Удружење филмских уметника Србије подсећа ширу културну јавност да намера државе да прода Авала филм није новијег датума, да је таквих покушаја било и раније и да је само пуком случајношћу, односно због своје замршене власничке структуре, ово предузеће до сада избегло судбину Београд филма, као и Дунав филма, који су у процесу „пљачкашке приватизације“ на неславан и жалостан начин нестали са културне мапе Србије.

Због тога Удружење филмских уметника Србије указује сада, као што је то чинило и пре десет година приликом покушаја прве продаје Авала филма, али и пре четири година када је ово предузеће отишло у стечај, да сви модалитети трансформације и спаса Авале филма ни издалека нису исцрпени, заправо о њима се на креативан и одговоран начин никада и није јавно разговарало. Управо због тога је у овоме тренутку недовољно борити се за спас, изузеће из продајне масе, само филмског фонда Авале филма, него још увек има оправданог разлога да се ако не у целости, онда бар поједини ресурси Авале филма најпре сачувају од продаје, а каснијим трансформацијама власничке структуре акционарског вида (где би држава задржала већински део акција) и малим улагањима, ти ресурси ревитализују и самим тим опстану као техничка база српског филма и кинематографије. Као најоптималнији вид ове трансформације Удружење филмских уметника Србије је још 2011. године предлагало да се испитају све законске и друге могућности припајања дела ресурса Авале филма Филмском центру Србије, установи преко које се и иначе одвија буџетско финансирање кинематографије у Србији а које је и само у перманентном провизоријуму (са директором у в.д. статусу од свог оснивања 2005. до данас). На овај начин би постојање Филмског центра Србије било додатно осмишљено а што је најважније производња филма би у Србији на тај начин мање коштала. Новац који држава Србија одваја за кинематографију више се не би одливао ван земље, што се сада чини, због непостојања техничких услова за завршну обраду филма у нас, него би остајао у земљи. Да не говоримо о могућностима даље зараде у пружању услуга страним копродукцијама итд. Али све ово захтева, пре свега, институционално ангажовање Министарства културе Републике Србије, које нажалост себе проглашава ненадлежним по овом питању, што је у формалном смислу можда и тачно, али чије је ангажовање овде, суштински више него неопходно.