Лаку ноћ Кинематографијо или…

Лаку ноћ Кинематографијо или…

Удружење филмских уметника Србије се ових дана (почетак децембра 2014.) обратило јавности једним драматичним саопштењем следеће садржине:

пише: Жарко Драгојевић

“Филмски уметници Србије обавештавају ширу културну јавност да су  шокирани чињеницом да је у Нацрту Закона о изменама и допунама Закона о култури, објављеном на сајту Министарства културе, брисан појам кинематографија (кинематографско стваралаштво и кинематографска делатност) и уместо њега уведен потпуно апстрактан и неодређен појам аудио-визуелна делатност, који и у теоријском и у практичном смислу може да значи све и ништа.

Да је то тако сведочи и чињеница да се предлагач ни на једном месту у своме Нацрту није усудио да додатно одреди значење и садржину појма аудио-визуелна делатност, под којом, а то је само наша претпоставка, подводи и област кинематографије (јер се у свом Нацрту предлагач нигде експлицитно не изјашњава  о садржини и појму  аудио-визуелне делатности). Није то учинио јер би тиме само разоткрио чињеницу  свога непознавања материје коју овим Законом покушава да уреди.

Појам кинематографије је данас жив и функционалан у свим језицима и кинематографијама света, како у домену теорије тако, још и више, и у домену културне праксе, и као такав је незаобилазан у разумевању  медијума „покретних слика“ и  друштвено правног уређења уметничке и производне области зване Кинематографија. Његовим изостављањем из будућег Закона о култури,  уметничка, културна и друштвена пракса кинематографског  стваралаштва биће препуштена сивој зони свога дивљег постојања, што значи и многобројним облицима друштвене манипулације, деструкције и духовне пропасти. Ако је то циљ предлагача овога Нацрта Закона о изменама и допунама закона о култури, његовим  усвајањем тај циљ ће бити с лакоћом достигнут и остварен.

Министарство културе је пре него што је изашло у јавност са својим Нацртом било упозорено на сву штетност и неодрживост оваквог решења, али све је  било узалуд. Тако да јавна расправа поводом овог Нацрта, која је тобоже у току, није ништа друго до замајавање јавности и тражење формалног покрића за (не)учињено.”

Cinematograph_LumiereСамо и овлашни поглед на спорни Нацрт Закона о изменама и допунама Закона о култури даје за право носиоцима наведеног саопштења. Нацрт доиста врви од праве појмовне збрке, посебно када је реч о предмету препознавања и разврставања области културно уметничког стваралаштва, почев од тога да је изостао јединствени принцип класификације, преко појмовног укрштања, преклапања и произвољног закључивања, па све до нејасноћа у вези настајања и одређења природе „нових“ уметничких делатности у склопу савременог технолошког развоја. У жељи да помогнемо законодавцима у њиховом послу, посебно када је реч о разумевању праксе културног уметничког стваралаштва у медијуму „покретних слика“, као и самим филмским радницима у њиховој разложној борби за „место под сунцем“, те и свима онима који размишљају о савременој ситуацији филма, објављујемо основни појмовник главних термина у употреби којима се дефинише пракса кинематографског, телевизијског, радиофонског, видео и дигиталног стваралаштва, и складу с тим омогућава уобличавање јасне и применљиве законска регулативе.

Кинематографија (грч. kinema/покрет, grafein/бележити, записивати).  Своју камеру-пројектор  из 1895. године француски изумитељи, браћа Лимијер, назвали су cinematographe (кинематограф). Био је то апарат помоћу којег су и  снимане и пројектоване „покретне слике“. Прво јавно приказивање ових слика, за ширу публику, са плаћеним улазницама, браћа су одржала 28. децембра 1895. године у Индијском салону париског Гран кафеа и тај датум се узима за почетак рађања не само филма као уметности, него и кинематографије као културно производне делатности. Од овог срећно изабраног појма, назива првобитне камере-пројектора браће Лимијер, изведен је и појам кинематограф (биоскоп) и кинематографија (културно уметничка производна делатност ), у готово свим језицима света.  Отада па до данас појам кинематографија означава укупан систем свих делатности у вези са производњом, дистрибуцијом и биоскопским начином приказивања „покретних слика“. Осим ове три основне делатности кинематографију сачињава и читав низ пратећих делатности веома значајних за постојање и функционисање овог сложеног културног и производног система: фабриковање и промет технике и репро материјала потребних за производњу и приказивање филмова, школовање уметника и техничког особља за рад на филму и у кинематографији,  оснивање кинематографских институција које се баве проучавањем и чувањем кинематографске грађе као што су кинотеке, архиви, институти, издавачка и едукативна делатност из домена филмске критике, теорије и историје, филмски фестивали, професионална удружења, законодавни систем и установе које регулишу делатност кинематографије итд.

Кинематографско дело. Свако драмско или документарно дело настало у медијуму „покретних слика“ без обзира на носач слике (филмска трака, магнетска трака, дигитални диск) намењено биоскопском приказивању.

Филм (енгл. film). 1. Танка, провидна, еластична, врпчаста, целулоидна подлога, премазана са једне стране танким, копреним, емулзионим слојем желатинске материје осетљиве на светлост, у коју се фото-графишу (фото-бележе), односно фото-отискују видним оком камере обухваћени светлосни призори стварности.  2. Кинематографско дело настало снимањем на филмску траку. 3. У колоквијалној употреби синоним појмова кинематографија и кинематографско дело. 4. Свако уметничко, драмско или документарно дело произведено у медијуму „покретних слика“, без обзира на технику или носач слике: целулоидни филм, телевизијски филм, видео филм, дигитални филм.

Телевизија (грч. tele, лат. visio). 1. Преношење слика на даљину. 2. Електронско средство масовног комуницирања које своје програме емитује преко електромагнетних таласа и кабловски.  Мада је њено суштинско својство  директни (уживо) пренос стварних догађаја, обухвата производњу и емитовање и свих других врста програмских садржаја: информативне, играно уметничке, образовне, забавно рекреативне, итд.

Видео (лат. video). 1. Визуелни део ТВ сигнала који се састоји од визуелног и тонског трага у електронском облику. 2. Свако дело у медијуму „покретних слика“ произведено електронском техником на магнетној траци или меморијском дигиталном диску.

Видео арт (енгл. video art). Нова, аутономна уметничка делатност која користи телевизијску (видео) технологију у своме раду. Почеци видео арта везују се за авангардна уметничка стремљења настала 60-тих година прошлог века пре свега као облик ликовног стваралаштва (Нова уметничка пракса и Концептуална уметност) и мултимедија. Отуда су и места показивања (излагања) ових радова  претежно музеји и галерије.

Аудио (лат. audire/слушати). 1. Тонски део ТВ сигнала у електронском облику. 2. Сви садржаји који се чују у кинематографском, телевизијском и радиофонском делу.

Аудио-визуелно. 1. Чујно и видљиво. 2. Све оно што се истовремено чује и види на филму и телевизији. У ширем смислу и све што се чује и види у театру, опери, балету, видео арту, аудио-визуелном перформансу, естради.

Дигитализација (лат. digitalis). Претварање аналогног видео сигнала у дигитални облик, то јест низ бројчаних података (бинарних бројева). Дигитализиација пружа велике могућности манипулације видео и аудио материјалом, њихове техничке и естетичке обраде и меморисања високог квалитета, где је квалитет копије раван оригиналу.

Дигитални филм. Аудио-визуелно дело настало у медијуму компјутерски генерасиних покретних слика. Лев Манович, један од најзначајних савремених теоретичара дигиталних медијума, дефинише дигитални филм као један посебан вид анимације, у којем се живе слике реалности користе тек као један од многих других елемената његове композитне структуре. Онда када се приказује у биоскопу дигитални филм је и кинематографско дело.

На основу сумарног увида у ову, можда наизглед и сложену терминологију, али само за неупућене, јасно се уочава чињеница да је differentia specifica појма кинематографија у односу на друге медијуме „покретних слика“ (телевизија, видео арт и слично) заправо биоскоп (cinema или kino), односно кинематограф (cinematographe) по браћи Лимијер. И управо се на основу овога да закључити да појам кинематографија није застарео с обзиром да се њиме означава суштинско својство  кинематографског медијума, релација филм-биоскоп, а не филм-телевизија, филм-видео галерија, филм-двд медијум, филм-интернет итд. И све док буде постојала институција биоскопа постојаће и кинематографија. Уосталом, филм, синоним за свако дело настало у медијуму „покретних слика“, у биоскопу се приказује, на телевизији емитује, у галерији излаже, односно показује.

И коначно, ваља признати чињеницу да галопирајући развој нових филмских технологија и нових медијума „покретних слика“ код многих, како лаика тако и стручњака, изазива многе недоумице и потребу за сталним редефинисањем старих и увођењем у употребу нових појмова. Отуда се донекле и може разумети намера Министарства културе да се у свом Нацрту „ослободи“ појма кинематографија утапајући га у појам аудио-визуелно. Претпоставка је да је тако учињено да би се наводно наше законодавство усагласило са појединим законодавним актима Европске уније у којима може да се наиђе на појам аудио-визуелно у смислу обједињавајућег, кровног појма целокупне праксе у медијуму „покретних слика“ (кинематографија, телевизија, видео арт, дигитално стваралаштво…).  Оно што се изгубило из вида јесте чињеница да се у тим актима по правилу детаљно одређује садржај појма аудио-визуелно уз најчешће коришћење синтагме films and other audiovisual works ili  film, television and new media  industries, cinematographic work, moving image material и тако даље. Ево и једног конкретног примера. У документу под називом „Eurpean convention for the protection of the audivisual heritage“ eksplicite se definiše pojam kinematografskog dela: „cinematographic work“ means moving image material of any length, in particular cinematographic works of fiction, cartoons and documentaries , which is intended to be shown in cinemas (кинематографско дело” означава покретне слике било које дужине, посебно уметничка, играна, кинематографска дела, анимиране И документарне филмове намењене приказивању у биоскопима). Дакле, аудиовизелно свуда иде уз обавезно отварање заграде, што наше Министарство у своме Нацрту не чини. Може да се претпостави и зашто: ако би у номенклатури уметничких делатности кинематографију и телевизију стрпао заједно, нашао би се пред задатком да објашњава каква је то уметност телевизија и да ли је уопште? Није ли телевизија само средство комуникације? итд. И никад краја невољама. Уместо конфузије и замешатељства Министарство кутуре је могло у свом Нацрту једноставно да задржи формулацију која већ постоји у актуалном Закону о култури: кинематографија и аудиовизуелно стваралаштво. На тај начин би и овце остале на броју и вуци били сити. А овако, распад система!

Текст преузет са интернет презентације Новог Филмографа

Translate »