In memoriam – Ђорђе Кадијевић

У част и сећање на преминулог великана и члана нашег удружења Ђорђа Кадијевића (1933-2026) објављујемо текст образложења Награде за целокупно стваралаштво и допринос српској кинематографији која му је уручена 2015. године.

—–

Додела награде УФУС-а за целокупно стваралаштво Ђорђу Кадијевићу израз је захвалности аутору чији је опус српску кинематографију бесповратно изместио из њених уских оквира, приморавши је да се, уместо са дневнополитичким темама, суочи са метафизичким понорима сопственог бића.

Ђорђе Кадијевић није само редитељ у оном занатском смислу на који смо навикли; за њега је филм визуелна парабола високог напона, покушај да се досегну и материјализују неухватљиве, често мрачне силе историје и људске психе. Он је у својим филмовима неуморно откривао заумни, тајанствени свет човека и његову склоност ка насиљу. Према сопственом признању, из рата је као дечак понео најстрашније призоре и то је трајно унело у њега губитак вере у човека и сумњу. Тај поглед присутан је у свим његовим филмовима – Празник, Поход, Жарки, Пуковниковица.

Још у својим раним, преломним радовима, какви су Празник и Поход, Кадијевић је демонстрирао сувереност и ауторски интегритет који је збуњивао његове савременике, бирајући пут апсурда, егзистенцијалне горчине и трагике, где рат није служио као позорница за идеолошке тријумфе, већ је представљао место пораза, где је мали човек огољен и сам, остављен под равнодушним, празним небом.

Ипак, оно што Ђорђа Кадијевића у свести генерација које су одрастале уз његове радове чини истинским демијургом нашег филма јесте његово визионарско утемељење фантастике и „домаће готике“. Култна Лептирица и потоње Свето место нису тек жанровски излети у хорор ради пуке провокације, већ су то дубоке, понорне студије о атавистичком страху који вековима прожима ове просторе и наше колективно несвесно. Његов страх је културолошки утемељен; он извире из органског споја врхунске литературе, од Гогоља до Глишића, и митске подсвести народа, стварајући естетику која носи локалну боју и неизречену тајну.

И у телевизијском опусу, радећи по литератури, Кадијевић открива тајанствени свет мрачних нагона човека, као у ТВ филмовима Дарови моје рођаке Марије, Чудо, Заклетва, Штићеник, Девичанска свирка, Човек који је појео вука, у којима такође провејава песимистичка визија света.

Посебно поглавље, телевизијски капитални подухват који је обележио једну епоху, представља серија Вук Караџић, дело у којем је Кадијевић, у плодотворној сарадњи са Милованом Витезовићем, створио фреску која далеко надилази оквире телевизијског формата. То је визуелна историја народа која није музејски препарирана или лажно улепшана, већ животна и опомињућа. Кроз ову епопеју он је деветнаести век вратио из стерилног мита у сурову стварност, чинећи га опипљивим и болно присутним, док је европска награда у Риму била само међународна потврда делу које је суштински дефинисало наш културни идентитет на светском екрану.

Ова награда Удружења филмских уметника Србије одлази у руке човеку који је од филма направио простор за постављање најтежих питања и који нам у наслеђе оставља уверење да је уметност најмоћнија онда када је парабола, када нас без милости суочава са оним од чега најрадије окрећемо главу. Ђорђе Кадијевић остаје усамљени јахач српске кинематографије, ерудита који је своју научну студиозност преточио у најчистију поезију страха и слободе, доказујући да се и у оквирима малих култура могу сањати и остварити велики, универзални снови. УФУС овом наградом само потврђује оно што историја уметности и генерације гледалаца већ одавно знају – да је Ђорђе Кадијевић наш живи класик.

—–

Фото: Ђорђе Арамбашић (Сва права задржана)

⛔ Напомена: Преузимање, умножавање или даље дистрибуирање ове фотографије са сајта УФУС-а није дозвољено без изричите писмене сагласности аутора Ђорђа Арамбашића.