In memoriam – Александар Саша Ивањиков
Преминуо је Александар Саша Ивањиков, продуцент, филмски радник и први директор УФУС АФА Заштите (1950-2025)
ВРЕДНЕ РУКЕ АЦЕ РУСА
Обично кажемо: после дуге и тешке болести умро је…или закључимо: након кратке болести изненада је преминуо…Међутим, за нас – још увек живе – истина је негде другде: ма како мерили болест, дугим или кратким метром, ма како се конац боловања одвијао, дугим или кратким стазама, извесност је само једна: смрт је закључила живот.
Многима драги пријатељ, сарадник, познаник и човек вредних руку, Александар Ивањиков, Аца Рус за пријатеље из Морнара или Ђурђевог града, преминуо је, доиста, болујући неприметно и за себе понето. Било је то пре неки дан, баш на дан 11. новембра текуће године, у преподневним часовима, било је то усред болести, дуге или кратке, било је…да сада Аца Рус не свраћа више до Морнара.
Оно, када кажемо: вредне руке Ацине, доиста је тако; са свог радног места – управник, или шеф – филмског студија Факултета драмских уметности – доводило је (или: одводило) Александра Ивањикова право ‘у наручје’многобројних филмских стваралаца – од сваке струке и знања. А ово друго, што је годинама припремао и меркао: оснивање сталешког удружења за заштиту ауторских права филмских трудбеника (многог знања и феле) довело је Сашу Ивањикова у средиште вртлога нерешених питања коришћења – ре-емитовања – филмских творевина редитеља, сценариста, директора фотографије (је л’ само толико?). ОБа су задатка, радна места Аце Руса, изузетно тешка и, посебно још: одговорна. Године његовог рада потврдиле су и одговорност у раду, и спремност да се носи са питањима продуцентске одговорности за настанак филмског дела – студентске вежбе или филма. Тек, минуле су године озбиљног и савесног – плодотворног рада Саше Ивањикова; нека то потврде генерације студената са ФДУ, нека се огласе филмски радници, старији и скорашњи, они чије дело чува и вреднује организација филмских аутора, њихова УФУС АФА ЗАШТИТА . Сада је за хитрог Ацу Руса наступило време мира, за нас – ту и тамо забасалих до Морнара или Ђурђевка – доба сећања или настојања да, можда, ходимо даље, да Сашину трасу и упуте – следимо. И још понешто, а то би се већма могло тицати нас, још увек доступних: Истрана. Јер, отац Александров, Михаило Ивањиков, руски добеглица из бурних времена револуције, књижевник и филмски сниматељ, директор фотографије, цењени и популарни Дедушка са ТВ БГД, Титов одабраник гледе филмских снимања…Михаило, дакле, Ивањиков, био је сниматељ играног, дугометражног (свакако и студентског) филма драмске снаге и узбудљивости црпљених са страна збиље и маште истарске земље!
Дедушка је, наиме, као филмски сниматељ додељен Високој филмској школи, творевини професора и оснивача школе, Бјекослава Афрића, редитеља славне и дражесне Славице – филмске и ванфилмске прве диве домаћег филма, заправо сјајне Ирене Колесар. Шта више рећи, у част и почаст Дедушке Ивањикова, Вјекослава Афрића и збира даровитих студената Високе филмске школе…до једнога: својим радом, памећу и талентом – најпрво жељом да сниме филм БАРБА ЖВАНЕ – понели су барјак Филма у Истру, давне – ондашње – тисућу деветстотина и четрдесетосме године! Њиховим заједничким трудом и намером Истра је добила свој ‘филмски плен’, као ратни трофеј, на почетку Слободе , са весницима Нове земље, са ‘партизанима-воларима’ (главни јунак филма, сељак и тежак истарски, тера бошкарине, расне волове истарске, партизанима у шуму – да их прехрани, лачне и трудне) . А уметник, приповедач и педагог, филмски сниматељ Михаило Ивањиков свему је кумовао и задужио једнаком мером, и студенте и Истране, филмом чаробним колико и наивним, боље: наравним . Филмом који све до данас ‘покрива’ многе филмске мане и омашке филма у Истри: унаточ громогласном Фестивалу у Пули, унаточ књижевнику Драгу Жервеу, творцу сликовите приповести Долазе влови (по чијим је упутама снимљен филм БАРБА ЖВАНЕ), унаточ пробуђеним темама и дилемама истријанске стварности и повијести Истре (FIUME O MORTE, актуелно и узбудљиво дело , већ управљено филмској баштини Истре)…унаточ многим нефилмским завртањима, барба Жване (лик настао од голобрадог студента ВФШ Драга Фелбе!) и његова филмска шторија – остају залогом филмског братства са Истром и сећањима на волариме са истмарских страна.
Овај сам бјег у Истру извео из животних факата и артефаката, из часа када сам од Александра Ивањикова добио (као прилог филму у Истри) одштампану, стару, изворну ПОЗИВНИЦУ за премијеру филма БАРБА ЖВАНЕ , у Београду, у биоскопу на теразијана, дне 17. октобра 1949. године. Нисам смео ни да споменем замишљеном Аци Ивањикову, да сам са родитељима и повећом колонијом Истрана, емигрантским сојем из Земуна и Београда , као клинац из основне школе лично присуствовао тој свечаности – премијери филма БАРБА ЖВАНЕ, остварења Александровог оца, Дедушке Ивањикова, и кршних, моћних партизанских волова, бошкарина!
Записао: Никола Лоренцин
Београд, 12. новембар 2025.