IN MEMORIAM: МИЛЕНКО ЈОВАНОВИЋ, ФИЛМСКИ СНИМАТЕЉ, 1950 – 2025

УФУС Вести 8. 9. 2025. | 0

ЗЕМУНАЦ У БЕОГРАДУ

Рођење? Порекло? Све се заборави или промени, остају само сећања: на прве дане школе и матуре, на град коме већ припадаш, и на град коме ћеш се, пословима, приклонити. МИЛЕНКО ЈОВАНОВИЋ, филмски и тв сниматељ, дипломирани директор филмске фотографије, усталио се у Земуну, матурирао у оној, на гласу, Гимназији земунској; пожурио да на Факултету драмских уметности, оном ФДУ, стекне диплому – на катедри за филмску и тв камеру. И да новим признањем украси своје радно место филмског сниматеља на Телевизији Београд, још – тамо – кад се Телевизија тек почела стварати. ЗЕМУНАЦ У БЕОГРАДУ прескако је мостове и Саву, из Цара Душана улице спуштао се до Таковске – постао знамен двају градова, адресом, својим радом, а пре свега: породицом, децом, унуцима…Небројеним пријатељима од чије се доконе приче Миленко не одваја ни у каснијим – пензионерским – данима који мирно теку…Није својом дипломом са ФДУ школе витлао код исписника у ТВ БГД, нити увис подизао признање учених и уважених професора: Владета Лукић, Миле Марковић, Никола Мајдак, Бранибор Дебељковић…и наставници са других катедара: Радош Новаковић, Александар Петровић, Ратко Ђуровић, Душан Стојановић, Владимир Погачић, Марко Бабац…Радио је Миленко собом и на себи: од Чиковог фотографа прерастао је у тв сниматеља, затим студента ФДУ, дипломираног директора филмске фотографије – стигао до година које га сврставају међу доајене и најбоље мајсторе ТВ Београд: Војислав Лукић, Вуко Карановић, Никола Ђоновић, Милан Милијановић, Драган Кулишић,

Тибор Звезданић, Михајло Ивањиков, Душан Стефановић… Уз себе је имао колеге по професији и пријатеље, по незаморном дружењу: Кљаја, Педа, Славко, Коља, Тоша, Јевта, Ђура, Бојан…Стао је уз најбоље међу најбољима.

ТВ Београд крајем шездесетих и почетком седамдесетих наступа са многих страна нудећи пробуђеном тв гледалишту дотле непознате врсте програма, ‘жанрове’ и нове драмске ‘склопове’. У ходу се према потребама и захтеву већ немерљивог тв простора оснивају посебне редакције , настале према темељним садржајима које истражују и тв гледалишту представљају. Основне, првобитне ‘поделе’ тв програма на информативни (телевизија изникла из – филмског журнала, филмских новости), драмски (забавно-хумористички) или пак, филмски (тек смо код емитовања филмских класика ‘путем тв биоскопа’) нагло добијају нове, ‘пратеће’ програмске целине. Њихову посебност одређују намена и драмски садржај програма, настају ‘хибридне везе, као што су – на пример: образовни, научни, школски програм, такође и омладински, дечији, гледалиште одмах преузима музички, путописни и т.д. а као узор свима биће документарни – темељни – програм, припреман и извођен ‘на стотину начина’. Суделујући у брзом стасавања телевизије, особито њених програмских садржаја, Миленко Јовановић снима ‘у кругу’ документарног програма, чије ‘побочне’ и сродне гране прати својом камером: динамичним наступом – вичан брзом решавању сниматељских задатака, Миленко Јовановић језди од редакције до редакције, следећи први траг – документарног филма. Настају десетине снимљених тв програма, емисија, у најбољем значењу: филмова. Поиграва се испред и иза камере, па своје сниматељско око и поставку кадра нуди редитељу – све чешће тв аутору, такође – све чешће – невичном сусрету догађаја и филмске камере! Настају документарне, школске, путописне… серије за које у овом часу могу рећи да су то били наши заједнички, филмски и тв наступи.

Присећам се и бележим под именом директора фотографије неке од филмова, тв емисија, серија музичко-документарних програма, деценијама настајалих: циклус Луна росса; музичко-фолклорни записи у серијама Кад се јунак у бој спрема и Послови и дани. Обилазимо далеке крајеве, у Србији и другде, како бисмо снимили серије Праисторија и Антички Рим на тлу Србије. Такође, ређали смо документарне програме: Страни путописци у Србији; АГФА цолоур, ’43. Снимамо филмове грађене – ‘од Земуна’! Посао нас је често водио – у заједнички град детињства и зрелог доба – увек жив и заводљив Земун. И док се радило, свакодневно снимало, и кад су камеру и објетиве заменили старачки штап и нескривена мировина.

Додиривали смо места са којих смо доскора одлазили пуних руку и снимљених кадрова: основна школа Светозар Милетић, Гимназија, где је Миленко матурирао, а ја прекинуо школовање у Земуну – због пресељења родитеља и породице у Истру…На дипломском испиту Миленковим, 1983. међу одабраним члановима комисије, заслужним професорима, нашао сам се и ја, на првим ФДУ корацима – да касније сведочим о зрелом и дораслом излагању дипломанта Миленка Јовановића. Пред својим професорима са ФДУ , као неки гимназијалац испре табле, испитаник Миленко тумачи сложене математичке прорачуне о односу квалитета светла и хемисјког састава филмске емулзије, ‘фузија’ која ће под оком снимтеља постати филмски кадар будућег филма!

Уредници и редитељи многих тв програма који су ‘допали’ руке и ока Миленка Јовановића, прибојавали су се сниматељеве ‘речи опомене’, тј. оштровидог запажања – без длаке на језику –које је директор фотографије упућивао својим сарадницима, а заправо: себи самоме, како би најбоље приступио ‘своме послу’ и завршио нови ‘филмски комад’. А ‘посао’ у случају директора фотографије може да буде само једно: добро снимљен и успео филм, тв програм, улог у ТВ Београд којој Миленко Јовановић деценијама даје своје знање, искусто и, нарочито: живу и бритку жељу да снима и ствара – ФИЛМ!

Нека остане тако и сада, кад Миленко, кружећи Земуном, дотрчи и до Београда, радознао да завири преко стакленог зида и запита: Шта се то ради у Таковској 10?

Забележио: Никола Лоренцин, Бгд, 3. септ. 2025.